Dresirani kao psi

Interesantno je posmatrati psa kako uči nove trikove. Uz malo strpljenja, jasne nagrade i doslednost, neverovatno je koliko brzo se adaptiraju. Zanimljivo je da se isti principi mogu primeniti i na ljude kada pokušavaju da promene navike uz minimalan napor. Inspiracija za ovu perspektivu dolazi iz knjiga Atomske navike (James Clear), E, zabole me (Mark Manson) i iz Zakona obrnutog napora, kako bi se istražilo kako navike mogu biti preoblikovane sa lakoćom.

 

Male nagrade i postepeni uspeh

U knjizi Atomske navike, James Clear naglašava moć početka malim koracima i korišćenja nagrada za ojačavanje ponašanja. Psi, na primer, ne uče da sednu samo snagom volje; reaguju zato što posle uspeha često slede poslastice ili pohvale. Slično tome, ljudski mozak žudi za trenutnim zadovoljstvom. Postepene nagrade, bilo da su opipljive ili emocionalne, mogu ojačati obrasce tokom vremena.

Motivacija je, s druge strane, često precenjena. Iako može pomoći u stvaranju navike, motivacija može biti kratkotrajana i nepouzdana. Efikasnija strategija je dizajniranje okruženja koje prirodno podržava željeno ponašanje. Baš kao što je prostor za obuku psa bez ometanja i pun okidača navika, ljudsko okruženje se može optimizovati da bi dobre navike bile lake, a loše navike teškim.

Doslednost u proslavljanju malih pobeda, ma koliko trivijalne, podstiče osećaj postignuća. Čini se da se uspeh gradi na sebi, stvarajući obrasce koje mozak lako usvaja. 

Usvajanje razigranog stava

Mark Manson u knjizi E, zabole me sugeriše da prekomerna fokusiranost na perfekciju često vodi do frustracije i neaktivnosti. Psi ne oklevaju dok donose štap; jednostavno pokušavaju bez preteranog razmišljanja o ishodu. Za ljude, sličan razigran stav može smanjiti prekomerno razmišljanje i odlaganje.

Na primer, započinjanje aktivnosti bez brige o perfekciji—poput pisanja nekoliko rečenica bez opterećenja kvalitetom—može stvoriti zalet. Tokom vremena, akcija prirodno vodi ka kompetenciji, bez nepotrebnog pritiska.

Zakon obrnutog napora

Zakon obrnutog napora, koji je popularizovao Alan Watts, sugeriše da preterani trud često daje suprotan efekat. Pas koji ludački juri svoj rep je klasičan primer: što više truda ulaže, manje je uspešan. Nasuprot tome, opušten pristup često omogućava glađi napredak.

Kada se primeni na građenje navika, ovaj princip sugeriše fokusiranje na lakoću i uživanje umesto na čistu odlučnost. Na primer, čitanje jedne ili dve stranice dnevno moglo bi podstaći održivu rutinu, nasuprot zacrtavanju iscrpljujućih ciljeva. Odsustvo pritiska ostavlja prostor da se navike prirodno razvijaju.

Kombinovani pristupa

Kombinovanje ovih ideja stvara delotvoran okvir:

1. Jednostavnost i lakoća (Atomske navike): Akcije mogu početi malim koracima, poput meditacije od dva minuta u okruženju gde je meditiranje lako

2. Bez pritiska (E, zabole me): Preskakanje jednog dana nije katastrofa; navike se razvijaju postepeno

3. Opušteni tok (Zakon obrnutog napora): Zaustavljanje pre nego što aktivnost postane zamorna često održava proces prijatnim

Na primer, razvijanje navike vežbanja moglo bi početi uz minimalan napor—poput nekoliko čučnjeva i sklekova tokom jutarnje rutine. Male nagrade, bilo opipljive ili intrinzične, mogu održati angažovanost tokom vremena. 

Unutrašnji pas i održive promene

Slično psu, čovek izgleda da napreduje uz nagrade, jednostavnost i smanjen pritisak. Blagi i dosledni pristupi u odgovarajućoj sredini, slični onima koji se koriste za treniranje kućnih ljubimaca, mogu dovesti do održivog oblikovanja navika. Fokusiranjem na lakoću i uživanje, promena ponašanja možda neće izgledati kao borba, već kao angažovani i prijatan proces.

Možda postoji i nešto što se može naučiti od pasa: Sedni. Ostani. Nagradi. I možda malo vrdanja (repom).