Ovaj članak je 1. deo kratkog kursa o lakom čitanju (moja verzija brzog čitanja) LINK i baviće se percepcijom reči. Ukratko: vidimo reči na papiru, setimo se značenje i pokušamo da ih povežemo u celinu. Krenućemo od očnih pokreta i ,,uslikavanja”, prevođenja ,,negativa” u nervni-signal i transfer istog, pa sve do integrisanja tečkica i crtica u znakove, slova i konačno reči – sve to procesimo kodiranja i dekodiranja. Na kraju ću dati par predloga vežbi za poboljšanje čitanja, ali i kritikovaću često primenjivane vežbice na kursevima brzog čitanja.
Fotograf skočko 👀
 |
| Gif 1. Što je okolina stabilnija to je fotografija bolja. Zbog toga kokoškin centar za ravnotežu održava glavu u što stabilnijem položaju. Ako bi oči klizile tokom čitanja, slika bi bila mutna, pa je bolje da prave skoČkovite pokrete. |
Krenimo od ponašanja očiju. Iako ne deluje tako, oči se kreću po papiru u manjim sko(Č)kovima i „fotografišu‟ okolinu zajedno s papirom teksta. Uzeti „otisak‟ se ocrtava na retinu oka, kao na film na starim fotoaparatima. Očekivano, u centralnom vidu je najveća rezolucija, pa se tu reči najbolje ocrtavaju. Retina oka ima određeni broj „piksela‟ (ćelija; štapića, čepića) i svaki piksel bi bio predstavnik jedne tačkice na papiru. Posle fotografisanja, vrši se mala obrada uslikanog otiska (smanjuje kvalitet i pojača kontrast) i pretvara u neuronski signal. Ovaj uslikani otisak transformisan u neuronski signal se projektuje na talamus, kao prvu stanicu za dešifrovanje.
Kodiraj pa dekodiraj
Dobro je poznata mašina za šifrovanje poruka iz 2. svetskog rata – Enigma. Ukratko, željena poruka se prevede u kod i pošalje onome ko takođe ima Enigmu. Da bi dešifrovao poruku, primalac mora imati instrukcije kako da iskoristi svoju Enigmu da bi razumeo poruku.
Ove principe koristi i mozak. Neuronski koderi prevode spoljnu sredinu u kod koji prenose do nekog neuronskog centra (tzv. nukleusa) gde čekaju dekoderi koji znaju kako da „tumače‟ taj kod. Nastavljajući dalje, taj dekoder nosi tu informaciju do sledećeg centra, gde kao novi koder traži svog dekodera, itd.
U našem slučaju, zamislimo televizijski studio gde je u toku snimanje. Kamera sve što snimi pretvara u kod koji preko kablova šalje do monitora, koji u svojim strujnim kolima imaju instrukcije kako da iz tog koda prikaže ono što je kamera poslala.
E sad, recimo da hoćemo da vidimo šta se to komunicira (kao i Englezi) kroz mozak, presečemo vezu i krenemo da analiziramo kod koji primamo. Kao i Tjuring, mi rešimo da napravimo neku mašinu dekodera (figura 1C) i prikačimo na svaku presečenu vezu. Nadam se da će figura 2 dobro objasniti ceo proces.
Tačkice, ujedinite se!
Naš dekoder se sada trudi da iz 2D koda uoči oblike koje mi zovemo slova. Na figuri 2 je ofrlje šematizov jedan protokol koji pratimo na horizontalnom uzdužnom preseku mozga. Očima smo prezentovali papir s tekstom (khm…) i na 7 lokacija (A-G) smo umetnuli naš neumorni dekoder koji na ekrančetu pokušava da pronađe i prikaže tekst.
Prema tome, ako bismo dekoder umetnuli između oka i talamusa (fig. 2A) ne bismo uopšte uspeli da uočimo da li oko gleda u neki tekst; tj. da li fotografija koju je uslikalo uošte ima teksta. Dekoder ipak gleda sliku svega što je oko uslikalo, pa mu je i neizvodljivo da provali koje „kablove‟ da poveže.
Pomerimo li naš dekoder (fig. 2B), talamus „razvrstava‟ kablove koje dolaze od oka i kompresuje sliku čime smanjuje posao. Sada hvatamo npr. tačkice na vrhu slova ‘i’. Nastavimo li dalje, naš talamus je sada novi koder i šalje obrađenu verziju „otiska‟ na zadnji deo mozga (primarni vizualni kortekst). Do sada smo pričali o kablovima, putevima i projekcijama, a sada pričamo o mrežama i poljima, ili lepše, parcelama.
Rečni put
Nervne mreže vizualnog korteksa daju smisao fotografijama (~percepcija). U prvoj parceli V1 (fig. 2C) već počinjemo da grupiše tačkice koje u V2 (fig. 2D) dekoder povezuje u malo smislenije konture slova: crtice i krivuljice. Ne idemo u V3, već skrećemo u V4 (fig. 2E) gde jednostavnim kombinacijama prethodnih prepoznajemo neke prve oblike slova (2 crtice daju ‘T’) i očekivano, usložnjavanjem dobijamo sva moguća slova. Međutim, u V8 počinjemo i da dajemo smisao. Do sada smo samo videli oblike, ali nismo „znali‟ da ‘E’,’e’,’E‘,’E‘, ‘e‘, ‘e‘, ‘E‘ ili ‘e‘ predstavljaju isto slovo. U V8 dajemo prvu smisao svrstavanjem svih percipiranih oblika u slova (fig. 2F). Sada znamo da je oznaka ‘e’, naizgled čudno, malo slovo slova ‘E’, bez obzira na to gde je i kako je napisano (npr. font, boja, debljina, veličina, pismo,…).
Možda je interesantno zapaziti da na figuri 2, parcele V1, V2 i V4 su obojene na obema hemisferama. Čim smo krenuli da dajemo smisao oblicima (V8), prestali smo da označavamo desnu hemisferu. Da se ne bi „svađali‟, desna hemisfera uzima pola posla i šalje levoj ono što dekodira i donekle olakšava posao.
 |
| Figura 2. Put dekodiranja. Oči slikaju papir (s tekstom) i pratvara sliku u nervni signal (A). U talamusu se vrši prekopčavanje i obrada slike, ali još uvek beznačajna za čitanje (B). Optičkom radijacijom se projektuje slika na prvi vizualni centar V1 u kome se formiraju početne konture slova (C). Dalje, preko V2 (D), V4 (E), V8 (F) se receptorska polja izoštravaju, pa se od tačkica i crtica formiraju slova. Iz V8 se nadovezuje VWFA, nazvana kao „Rečna kutija‟ (G) u kojoj se jasno formiraju reči. Na šemi je prikazano šta bi naš hipotetički dekoder „prepoznao‟ uz to da je prikazano formiranje celih reči, a ne hipotetičko formiranje pojedinačnih slova. |
Rečna kutija
Leva V8 parcela je već krenula da daje značenje tekstu grupisanjem tačkice, crtice i krivuljice u slova. Sledeći centar nam je od glavne važnosti – Visual Word Field Area, VWFA! Početak lakog čitanja kreće ovde. 🤫
VWFA je naš prvi ROI (Region Od Interesovanja), pa sam ga ja (khm.. genijalno) nazvao „rečna kutija‟ jer sve reči tražimo ovde – ili preciznije, sva značenja grupisanih slova registrujemo ovde. Takođe, meni predlog „rečna‟ lepo opisuje ovu fluidnu aktivnosti mozga pri čitanju do ovog, a i posle ovog centra (gif 2).
 |
| Gif 2. Rečna kutija u akciji (bočni pogled na ispeglanu levu hemisfera). Kada oči vide reč (svesno ili ne), potrebno je negde oko 0.17-0.2s da se na fMRI snimku primeti aktivnost u VWFA. Na gifu (sori za qvalitt) je to momenat oko 200 ms kada ima najviše žutog. Možemo reći da sve gotovo do 500 ms. U literaturi se ova aktivnost označava kao i ventralni tok (ventral stream) i uglavno služi da daa značenje, tj. da odgovori na pitanja ko? šta? čemu služi? itd… |
Fascinanto je što nije bitno o kom se jeziku radi, o kojem pismu, o pisanim ili štampanim, fontu, veličini teksta… rečna kutija pokazuje aktivnost (gif 2) kada oči vide bilo šta što je napisano što liči na reč (figura 3). Još fascinantije je što se aktivnost vidi i kada su reči prikazane očima toliko brzo da čitač nije svestan te reči. Na to sve, iznenađujuće je što i braili azbuka (dodir) aktivira rečnu kutiju.
Sve je ovo fascinantno, ali ono što uzbuđuje je da su brzina čitanja u pozitivnoj korelacije s aktivacijom rečne kutije (figura 4). Prema ovome, možemo rečnu kutiju markirati kao jednu od stepenika za olakšavanje čitanja. Pokušaj da povežeš figuru 3 i 4 iz ovog eksperimenta, da bi shvatio/la na šta mislim.
Još eksperimenta
 |
| Figura 3. Eksperiment u kome su učesnicima prikazane grafičke kombinacije istog broja crtica, tako da su formirane: prepoznatljiva reč, neprepoznatljiva reč, objekat i neprepoznatljiv objekat (leva slika). Samo prava reč je aktivirala rečnu kutiju (desna slika, žuto). |
 |
| Figura 4. Veoma vredan eksperiment u kome su učestvale 3 grupe ljudi iz jednog sela: nepismeni (nikada nisu naučili da čitaju), nepismeni koji su naučili da čitaju i pismeni (tj. iskusni čitači). Očigledno je da što je veće umeće čitanja (brzina čitanja), to je veća aktivnost rečne kutije. |
Evolucija ivica
Pitamo se naravno odakle nama ta sposobnost da prepoznajemo raznovrsne grupe od 30 mogućih znakova i time znamo šta je pisac hteo da kaže? Takođe, kako to da je jedan mali deo mozga tako usko specijalizovan da čuva reči? Odgovor zapravo nije komplikovan kada se uzme u obzir na šta liče slova i u čijem komšiluku se nalazi rečna kutija.
Uprošćeno, gledajmo na reči kao na ivice sitnih objekata iz naše okoline. Pa umesto da crtamo i bojimo predmete, mi kombinujemo samo ivice da pravimo znakove, pa slova, pa reči… Štaviše, rečna kutija se nalazi između nervih parcela za prepoznavanje objekata, mesta, lica (dakle sve s ivicama) i plus je nizvodno tzv. ,,ventralnog vizualnog toka‟ za značenje (koji odgovara na: ,,Šta je to?‟). Ovo je tema sledećeg članka.
A što je na levoj strani rečna kutija? Pa zato što je jezik dominantan na levoj strani koja je i sklonija ,,većim rezolucijama‟. Ali šta ako ne znamo da čitamo? Kod nepismenih ljudi, ovaj deo je zadržao prvobitnu funkciju prepoznavanje lica. Sada, da li bolje/gore posmeni prepoznaju lica jer samo desni ekvivalent radi ovu funkciju? Pa kladio bih se da je desna unapređena jer je ona dobila više lica (stimulusa), pomoć od levih V1-4 i time se poboljšala. I možda nema kompenzacija. Ali ko zna, možda čitanje direktno promoviše introvertnost xexe.
Šabloni za prepoznavanje reči
Čitanje je predodređeno u početku anatomski a onda prelazi u funkcionalno. Naše oči nam daju prvu anatomsku ,,limitiranost‟ jer usled nedovoljno receptora dobijamo uzak centralni vid koji je dosta oštriji od proširenog perifernog vida. Pošto se oči kreću trzajima koji nisu savršeni, to znači da se
ne fokusiraju baš tačno na sredinu reči, već tu i tamo na pojedina slova i oko reči, al’ tako da imamo iluziju da vidimo celu reč odjedanput. Setimo se dece kada čitaju u slo go vi ma i ne primećuju da ima celine.
Ili još sažvakaniji primer je kada ugledamo auto na ulici. Ne treba nam da pogledamo oblik, farove, marku, volan, sedišta, boju… da bismo determinisali da se radi o autu. Iako ne možemo baš svaki delove da sagledamo, mozak nam stvori tu ,,iluziju‟ da smo obuhvatili pogledom ceo auto. Znači toliko kompleksnosti da bi smo dobili da se radi o autu, a mozak nam stvori tu iluziju da smo ga jednim pogledom prepoznali. Štaviše, sam pojam auta se je više odnosi na funkciju a ne na oblik. Videćemo da slični principi prate i čitanje jer idu ventralnim tokom, lokacija im je blizu…
Rečna kutija je u anatomskom smislu, ogroman skup nervnih mreža koje su nešto nalik šablonima reči. Slobodno možemo figurativno gledati kao na neku stvarnu kutiju u kojima su papirni šabloni. Setimo se da se idalje radi o izvlačenju značenja iz uslikane slike. Zbog toga rečna kutija jedino može da grupiše slovo-DO-slovo u reč. A šabloni daju 2D osećaj. Da rečna kutija grupiše slovo-PO-slovo u reč, onda bismo tražili nešto što ima i vremensku skalu (3D; npr. film). Pa kada oči vide reč na papiru, onda podsvest odabere šablon koji najbolje ide uz tu reč. Odabrani šablon se šalje niz-točno narednim centrima.
Papirni šabloni
Zašto ,,papirni šabloni‟ i njihovo ,,uparivanje‟ s rečima teksta? Upravo zbog napomenutog: a) mogu se prekrajati, b) 2D, slovo-DO-slovo, v) višeznač(aj)nost reči, i g) oči ne šalju 100% tačkica reči već mora da se ,,nagađa‟ tj. uparuje. To uparivanje zovemo PREPOZNAVANJE reči. Iz ovih karakteristika možemo izvući da dobro poznate reči možemo prepoznati bez da vidimo svako slovo. Bez ove sposobnosti, ne bismo mogli da igramo onu igricu „b_šenke‟ (#j_b_g_ br_t). Što je veće iskustvo s tekstom, šabloni se umnžavaju, optimizuju i izoštravaju.
Nego, ako bismo razmak između reči smatrali za slovo, da li bismo možda našu rečna kutija evoluirali u „fraznu kutiju‟? Jer ipak, grupisanjem reči nekada mnogo lakše razumemo šta je pisac hteo da kaže: Nikola (koji Nikola? ima hiljade Nikole) Tesla (Jedan je Nikola Tesla). Takođe ako bismo izvrnuli: Tesla (kola, kompanija ili naučnik?) Nikola (naučnik…). Nije li bolje da tako čitamo? 😉
Možda bi trebao i da naznačim: prepoznavanje nije izgovaranje. Kada prepoznamo nečije lice, kola, kuću, predmet… ne moramo da ga izgovorimo da bismo znali ko je to i čemu služi. Takođe, prepoznavanje nije čitanje, jer kao što rekoh, čitanje tek predstoji a i rečna kutija može biti stimulisana podsvesno, a čitanje je svesno.
Figurativno rečeno za unapređivanje čitanja u ovom koraku – produbljivanje rečne kutije i proširivanje rečnog toka (korita?).
Коментари
Постави коментар