Neuronauka o inteligenciji

Inteligencija je odraz dinamične aktivnosti anatomije mozga kroz vreme, uz neuroplastičnost, u skladu sa zahtevima spoljašnje i unutrašnje sredine.

Definicija inteligencije?

Nemam neku jasnu definiciju, ali ja najčešće na inteligenciju gledam kao nešto što je u funkciji sredine. Ali hajde da vidimo šta ima da kaže Neuronauka o inteligenciji. Ako je životna sredina zahtevnija za opstanak, onda nervni sistem mora da adaptira svoje sposobnosti da se nosi s tom kompleksnošću, pri čemu održava postojanje, ili knjiški: bivstvovanje. Pošto je ovo moje neko sagledavanje inteligencije, na dalje ću se vući tom osovinom i to odozgo-nagore (bottom-up) putanjom.

S druge strane, ipak je najčešći kontekst teme inteligencije kada se pitamo da li je neko glup, prosečan ili pametan. Pošto pretpostavljam da je većini to i najbitniji aspekt inteligencije, moraću priču da usmerim i ka kognitivnim sposobnostima, uz cilj individualnog samo-unapređivanja.

Ali recepata koliko hoćeš. Puno savete kako da se uradi nešto… ali malo je i preciznih objašnjenja zašto baš to tako. Iako je ovo ipak samo jedan ,,kratak” tekst s ovim ,,U suštini” u naslovu, pokušaću ipak da budem precizan i bez preskakanja glavnih delova – ili bar onih koje ja mislim da drugi preskaču, a bitni su jer zbog njih i prave greške u razmišljanju i ponašanju.

Š(a)rafovi i matice inteligencije

Figura 1. Lepa slika, ali zavaravajuća.

Inteligencija na najnižem nivou zavisi od funkcionalnosti neurona (šrafova) i koliko ih dobro glija ćelije (matica) podržavaju u tome. Naravno, tu su i kapilari, ovojnice, cerebrospinalna tečnost,… ali njih nije nužno uključiti u ovu pričati.

Često vidimo one lepe slike i animacije neurona kako provode signale u vidu strujica, a između njih onako ništa, samo šuplje (figura 1). Iako lepo izgleda i služi da se uhvati srž funkcionisanja mozga, takve slike su malo zavaravajuće.

S razlogom, unapredićemo te slike popunjavanjem tih šupljina glija ćeijama (figura 2). Uradivši ovo, odbijamo malo stabilniju sliku neurona koji komuniciraju međusobom, glija ćelije koje omogućavaju tu komunikaciju i sve ostalo što je neuophodno da se mozak održi kao organ.

Figura 2. Poprečni presek tkiva mozga. Sivo je ono što je realnije – nema šuplina. Grupa neurona je izolovana, kompijuterski obojena i ,,pročišćena” radi njihove bolje vizualizacije oblika, uređenosti i neuređenosti. Treba napomenuti i da je za ovakav snimak potrebna kolaboracija više istraživačkih centara, jer se ipak radi o dimenzijama koje se posmatraju jedino elektronskim mikroskopima i o procesu koji zahteva pravljenje isečaka malih dimenzija i ,,skupoceno” 3D modelovanje.

Provodljivost

Figura 3. Glija ćelije mijelinizuju neurone

Komunikacija između neurona ne bi bila moguća ako sami neuroni nisu sposobni da provode signale. Na kratke staze su i sami sposobni, ali na duge staze im je neophodna pomoć glija ćelije. Ali kako oni to rade? Dobra je analogija kao kod provodljivosti električnik kablova – ukoliko ima onaj gumeni deo oko sebe kabl(ovska) bolje radi. E, to je mielinizacija koju daju glija ćelije.

Početak mijelinizacije je ujedno i početak razvijanja inteligencije kod dece. Naime, kada se rodi beba, u glavi počinje eksponencijalno umnožavanje neurona do ogromnih brojki. Neće preživeti svi neuroni.

Aktivnost i mijelinizacija je ono što će odlučiti kojih će ~1/3 nastalih neurona preživeti period odrastanja. Ostatak nije bio bitno aktivan, nije se mijelinizovao pa je atrofirao, praveći mesta glija ćelijama da poboljšaju rad ovih preživelih. Kako bi se ja izrazio – životna sredina ih nije adekvatno angažovala, pa su se atrofirali za dobrobit onih koje životna sredina potražuje.

Inteligencija je razvijena tek kada neuroni i glija ćelije krenu integrisano i harmonično da rade i menjaju. Hoću reći da nije bitno koliko je neurona preživelo, već koji neuroni su preživeli i koliko ,,pametno” su se povezali.

Figura 4. Nakon rođenja kreće proliferacija neurona od kojih će oko 2/3 biti eliminisano tokom života zbog neaktivnosti. Ostaće ,,samo” 1/3 najefikasnih u komunikaciji s ostalim neuronima mijelinizovanih neurona do kraja adolescencije.

Povezanost

Neuroni koji su preživeli ovaj kritičan period selekcije, ostaju da komuniciraju s ostalim neuronima. Komunikacija se odvija tako što jedan neuron projektuje jedan ili više od svojih mnogobrojnih nervnih grančica (dendrita) na drugi neuron i s njim formira veze, tj. sinapse, preko kojih mu šalje paketiće informacija (neurotransmitere). Informacija, to signal može biti: probudi se ili uspavaj se. Odgovor neurona koji prima informacije će biti ,,donešen” na osnovu jednostavne sumacije, prostorne i vremenske, svi ovih signala.

Figura 5. Realniji prikaz kako se povezuju dva neurona (plavi donosi signal zelenom). Brojevima 1-5 i bojenjem u žuto su lepo označili sinapse. Na zelenom su lepo i prikazali bodljikave izrasline (eng. spines, ili kičmice) i na njima se potencijalno mogu nastaniti nove sinapse.

Na figuri 5 se vide dodatne ,,kičmice” koje ne formiraju sinapse s prethodnim (plavim) neuronom. Te kičmice ipak služe kao neke antenice koje privlače i koje potencijalno mogu da formiraju nove sinapse s nekim novim nervni završetakom (figura 6).

Figura 6. Neuroplastičnost. Ako je sinapsa dovoljno dugo aktivna, onda će očekivano ojačati. Srazmerno, jaka veza, nakon duge neaktivnosti može potpuno iščeznuti.

U suštini, postoje 2 suprotna a ključna molekularna procesa koja daju dinamičnost postojanja sinapsi. To su LTP (Long Term Potentiation; dugoročna potencijacija) kada je sinapsa dosta aktivna, onda se
dugoročno jača veza i LTD (Long Term Depression; dugoročna depresija sinapse) kada se jaka veza oslabljuje do potpunog nestajanja. Ovo takođe nazivaju i NEUROPLASTIČNOST. Možda manje bitno, ali toliko mi se sviđa poređenje molekularni principi LTP i LTD-a s kartonima i jajima da sam morao da ubacim i ovu figuru (7):

Figure 7. Poređenje neuroplastičnosti na neurotransmiter-receptor nivou, s ređanjem i izdvajanjem jaja iz kartona. Ukoliko je puno neurotransmitera (jaja) oslobođeno od strane dolaznog neurona, onda će neuron koji prima te neurotransmitere praviti više receptora i izbacivati ih na površinu (povećavanje veličinu kutije, tj. mesta za jaja) – LTP. Za LTD se proces suptoran; nedostatak jaja rezultira smanjenju broja mesta za jaja na kutiji.

Jedan način da se gleda na sinaptičku aktivnost je kao na transport robe čamcem preko neke reke. Ukoliko ima previše robe, dodaćemo još jedan čamac, pa drug, treći…a što je manje, recikliraćemo čamce. Na kraju, ako robe, onda nije potrebno ni za celim prelazom i cela sinapsa može da se dezintegriše.

Konačan slučaj je kada neuron prosleđuje dovoljno signala sledećim neuronima. Taj neuron mora da ima neku povratnu informaciju od neurona na koje šalje informacije jer mu od toga zavisi opstanak.

Ta povratna informacija je verovatno glavni razlog za opstanak neurona jer ako razmislimo, uspešan neuron je samo onaj koji izvrši prosleđivanje signala. Onaj koji prima dosta informacija, ali ne prosleđuje dalje te informacije, onda samo ,,krči” sistem komunikacije i troši energiju i materiju.

Ima i ona stara izreka u neuronauci:

Neurons that wire together, fire together (neuroni koji se povezuju, zajedno se i aktiviraju)

Moj luckast dodatak: ,,neuroni koji se zajedno pale, zajedno se i kvare“. Tako da ne sme da ima mesta za luzere koji bi zabušavanjem da kvare prosek.

Inteligentne sinapse

Pošto su sinapse druga lokacija za kontrolu komunikacije između neurona, onda je to i druga lokacija priče o inteligenciji. Lako je zavarati se onim principom <što više – to bolje>. Kao i u predhodnoj priči, vidimo da samo broj sinapsi nam ništa ne govori o inteligenciji. Zapravo, dosta je teško i reći kakva je to kombinacija i karakteristika sinapsi potrebna za inteligentnu osobu. Ako bismo ipak pokušali da izmodelujemo sinapse inteligentne osobe, razmišljali bismo o njihovom: 

• Broju) taman koliko treba – nekim neuronima je za pobuđenost potrebno oko 100 hiljada dolazećih sinapsi, a nekima 100, a nekima 1… a i manje je nekad više jer troši manje energije i materije
• Lokaciji) gde na neuronu – sinapsa može da legne i na druge nastavke, a i na telu sledećeg
• Tipu) ekscitatorno ili inhibitorno – da li pobuđuje ili utišava signal i koja je sumacija na kraju; neurotransmiteri – glutamat, GABA, dopamin, serotonin…; receptori – G-prot., voltažno zavisni…
• Veličina) dodirna površina – frekfencija aktivnosti menja broj receptora – neuroplastičnost (LTP, LTD, STP i STD…)
• …

Sreća pa priča nije gotova i ne moramo ići dalje u detalje. Ne sumnjam da je nekima interesantan ovaj molekularni svet sinapsi i neuroplastičnosti, ali priča o inteligenciji još nije gotova.

Do sada smo imali jednostavniju priču jer smo se fokusirali na konkretne gradivne jedinice nervnog sistema koje prate neku neka univerzalna pravila. Ali glavobolja nastaje kada krenemo razmišljati o svakoj sinapsi 80 milijardi neurona koje čine mozak i rezultiraju inteligenciju. Na sreću, priča nije gotova, ali na nesreću, neće biti mnogo jednostavnija.

Ako se defokusiramo od pojedinačnih neurona, i sagledavamo grupe povezanih neurona (nervnih mreža) uočavamo određene uređenosti. Onda se pitamo da li postoje neka pravila organizacije i komunikacije neurona, tako da se inteligencija može sagledati na nivou nervnih mreža. Takođe, da li možemo koliko-tolko zanemarivati aktivnosti na sinapsama za inteligenciju? I jedno popularno: u kojoj meri je zapravo vredna tema o unos dodatnih supstanci, izrade čipa ili pilule za bolju inteligenciju?

Nervne mreže

Krenimo da grupišemo neurone i izgrađujemo sve veće i veće mreže. Pošto su razvijene tehnike označavanja neurona bojama, sada i posmatranjem (histoloških obojenih) isečaka običnim mikroskopom možemo provesti večnost proučavanja raznih nervnih slojeva, projekcija i arhitektura. Radi pojednostavljanja jedna mala digresija je jedna mala mapa nervne mreže vinske mušice na figuri 8.

Figura 8. Poprečni presek mozga vinske mušice, s mrežom od 7 dugih neurona obojena različitim bojama radi raspoznavanja. Završeci koji deluju kao da se ne završavaju ni na jedan drug neuron su zapravo povezani s receptorima koji primaju informacije iz spoljne sredine; npr. 2 zelena neurona primaju informacije od sitnih okca mušice.

Iako ih većina skica prikazuje u nekom uniformnom obliku (npr. figura 3), neuroni mogu imati itekako interesantan oblik. Pogledajmo bilo koju figuru ovog teksta i videćemo da nema mnogo pravila, sem da postoji sredina (telo ili soma, u kome je jedro) i niti koje štrče iz nje (dendriti i aksoni). Što je više neurona u mreži, to je i više kombinacija gde i kako se mogu povezati razgranati neuroni. Po meni, sagledavanje svih veza samo 2 povezana neurona deluje komplikovano, a komoli jedne mreže, pa bih da nastavimo sa defokusiranjem.

Slojevitost

Daljim posmatranjem histoloških isečaka nervnog tkiva sa raličitih lokacija se ipak vide pravilnosti; u većini slučajeva specifične za taj deo mozga. Dobar primer je kora velikog mozga koja i golim okom na preparatima odudara od ostatka po svojoj sivoj boji zbog manje mijelina. Na preparatu se unutar same kore vidi karakteristična slojevita cito-arhitektura (figura 9).

Figura 9. Histološka arhitektura slojeva korteksa velikog mozga.

Ova slojevitost, a i generalna težnja da se ovako organizuje protok informacija kroz nervne mreže ima veliki značaj za inteligenciju. Kada potenciram da inteligencija zavisi od kompleksnosti životne sredine, tu mislim na filtriranje, kodiranje i dekodiranje informacija koje dolaze do ovih slojeva dobijenih od spoljašnje sredine. Ovo što podrazumevamo pod obrađivanjem informacija može biti usko specijalizovano za pojedinačne slojeve, ili pak generalizovano u zavisnosti od informacija…

Ne slučajno su i neuroni u nervnim mrežama veštačke inteligencije organizovani u slojevima (figura 10). Dobro objašnjenje imaju na youtube-u iz 3Blue1Brown na videu: But what is a neural network? | Chapter 1, Deep learning. Interesantno je da sam razumevanjem obrade informacija u veštačkim mrežama poboljšao svoje razumevanjem naših nervnim mreža.

Figura 10. Šematski prikaz najjednostavnije nervne mreža u veštačkoj inteligenciji. U analogiji s nervnim mrežama u mozgu, s leve strane bi dolazile informacije iz spoljašnje sredine, u ‘hidden layers’ bi se obrađivale informacije koje bi na desnom kraju davale neki efekat (npr. neka misao).

Struktura ili funkcija

Rano je ipak pričati o inteligenciji na koju mi mislimo, pa ove mikro strukture i slojeve trebamo udruživati u neke samostalnije celine. Ovim vršimo segmentaciju mozga na uočljive (i golim okom) anatomske jedinice asocirane s elementima naše inteligencije. Ovakvim pristupom možemo dobiti generalizovan anatomski model mozga kao na figuri 11.

Figura 11. Jedan od najprimamljivijih primera anatomskog mapiranja mozga. Prikazana je sagitalno leva hemisfera s označenim nazivima značajnih lokacija.

Ali, inteligencija se ne svodi samo na anatomiju. Moja nova definicija:

Inteligencija je odraz dinamične aktivnosti anatomije mozga kroz vreme, uz neuroplastičnost, u skladu sa zahtevima životne sredine za opstanak. 

Prema tome, plastična anatomija je samo preduslov za funkciju (inteligenciju).

Dosadašnje objašnjavanje ćelija, histologije i anatomije je išlo lakše jer su osnovni elementi skoro statični. Ali glavna poenta funkcije je dinamičnost: biti aktivan samo u određenom slučaju na određeni način. Izučavanje funkcija zbog toga deluje dosta nep(r)overljivo. Ipak, neuronauka je privukla naučnike iz raznih nauka, pa je vremenom sve preciznije i lakše izučavati
aktivnost mozga (a samim tim i inteligenciju).

Do sada, zaključci: ,,X deo mozga služi za funkciju Y”, su uglavnom izvlačeni iz eksperimenata u kojima su ispitanici izlagani stimulusima, praćena njihova reakcija i merena aktivnost anatomski predviđenog dela mozga. Problem je što ovo u realnosti ne može da bude ona istina koju mi tražimo. X deo nikada nije odgovoran isključivo za Y, niti je fuknkcija Y lako objašnjiva jednim X mestom.

Onda su upali, relativno skoro, eksperimenti gde ispitanici legnu u skener i ne rade ništa, već samo puste misli da im teku. U ovom slučaju mi merimo aktivnosti svakog dela mozga i korelišemo s ostatkom mozga. Oni delovi koji su u velikoj korelaciji, kažemo da su FUNKCIONALNO povezani ili koherentni. I da, ovakav pristup se ispostavilo da je dosta efikasan u izučavanju funkcijonalne povezanosti. Po meni, ovde se krije središte izučavanju inteligencije.

Nodularnost

Da su neke dve tačke u korelaciji bi značilo da se zajedno menjaju kroz vreme. Ako bismo anatomski mozak izdelili na tačkice (tzv. voksel-e) i u svakoj tačkici istovremeno merili promenu aktivnosti, onda bismo upravo mogli da testiramo na korelaciju svaku sa svakom pojedinačno. Jedan krajnji produkt ovog je i atlas na figuri 12, dobijen od većeg broja učesnika koji su samo ležali u skeneru. Ovaj atlas se sastoji od 10 odvojenih mapa koje zauzimaju isti prostor, ali su drugačije aktivne kroz vreme.

Figura 12. Funkcionalni atlas od 10 okarakterisanih mapa. Tople boje (crveno do žute) označavaju koherentnu ko-aktivnost, dok hladne boje (tamno do svetlo plave) znače smanjenu aktivnost.

Sada se javlja ona potreba da se povezuju delovi koji su u korelaciji (pozitivno i negativnoj) i postavljaju pitanja, kao npr: ,,Zašto cerebellum (mali mozak) toliko deaktivira prednji deo? Da li to znači da ako su pokreti počeli iz cerebelluma, ne treba da ih remetimo prednjim deo?” itd..

Da ne bismo mi ovako golioki analizirali, a i pošto vidimo da se tačkice podosta grupišu, setili su se da uvedu i nodularnu analizu. U prevodu, svaki mali deo mozga su specifikovali (a može i bilo ko) kao čvor i tako umesto stotina hiljada tačkica, mi imamo oko stotinak čvorova (eng. node-based analysis).  Sada možemo da izađemo iz anatomskog okvira (tj. prikazu) mozga i sve čvoriće da okupimo oko jednog prstena kao na figuri 13. Ovo nam sada još više daje glavobolju jer možemo dalje da se opterećujemo šta koja veza znači.

Figura 13. Nodularni prikaz ljudskog konektoma. S leve strane je prikaz svih čvorova koje smo izdvojili i obeležili na anatomskom modelu na svojim 3D lokacijama. S desne strane smo te iste čvorove stavili u prsten da bismo lakše uočili kako su povezanost.

Modularnost

Na figuri 13 se vidi da imamo čvorove koji su grupisani istim bojama. Za njih kažemo da su deo istog modula i kriterijumi za definisanje ovih modula su promenljivi. Koje god kriterijume koristili, nervni moduli opet prate određena pravila. Ono što bismo trebali da imamo u glavi kada pričamo o inteligenciji, vezano za modularnost, je prikazano na figuri 14.

Figura 14. Modularnost iz nodularne analize. (A) Čvorovi prate određenu hijararhiju pri grupisanju. Unutar jednog modula se mogu naći veliki broj čvorova koji komuniciraju samo između sebe. (B) Pojedini čvorovi unutar modula mogu biti dominantniji i biti u središtu svih aktivnosti. (C) Konačno, moduli (a i samim tim i čvorovi) mogu biti povezani na više načina, direktno ili indirektno.

Ukoliko imamo u glavi da je mozak organizovan u modulima i da se u svakom modulu javljaju pojedini ,,mali svetovi”, onda možemo i da radimo na formiranju sliku o modulima inteligentne osobe. Da ne bismo sada lupali glavu filozofiranjem šta je to inteligentna osoba, pa plus tražili inteligentne pojedince i analizirali aktivnost njihovih modula… Možemo jednostavno uporediti funkcionalnu povezanost modula pojedinca u toku odrastanja. Znamo da smo kao odrasle osobe inteligentniji od deteta (uzdržimo se sarkastičnih komentara xe xe), pa prema tome, uporedićemo module osobe u detinjstvu i nakon odrastanja. Kao zaključak dobijamo figuru 15.

Figura 15. Promena modularnosti tokom razvića. Nakon rađanja, čvorovi su generalno povezani po slučajnosti, dok se tokom odrastanja prevezuju i jačaju tako da se dobija specijalizovan modularni sistem.

Najčešće poređenje ove nodularnosti i modularnosti mozga je s (avio)saobraćajem (figura 16). Zamislimo da je jedan aerodrom čvor, a da su letovi veze između čvoroma. Države bi same mogle da budu pojedinačni moduli, ali takođe bismo mogli svaki kontinent da nazovemo jednim modulom. Ako bismo poredili s razvijanjem inteligencije, onda bismo rekli da nam je cilj da optimizujemo letove tako da su svi zadovoljno. To bi možda značilo i uvođenje novih letova, ukidanje neprofitabilnih, pa čak i izgradnju novih aerodroma.

npr. Glupo bi bilo da putujemo iz Niša do Čikaga malim avionom AirSerbia jer bi retko išao avion zbog manjka putnika i ko zna da li bismo uspešno stigli. Bolje da nekim manjim avionom odemo do nekog većeg aerodroma koji ima avione sa sposobnostima za te međukontinentalne letove (npr. Berlin), gde češće putuje pa ćemo brže i sigurnije stići i odatle poletimo.

Figura 16. Hijararhija modularne organizacije globanog vazdušnog transporta. Poboljšanje inteligencije bi značilo kao i optimizacija globalnog i lokalnog transporta.

Anatomija i moduli inteligencije

Iako je inteligencija više odraz ponašanje, postoji idalje potreba da se dobar deo inteligencije zakucaju za anatomiju. Ima i ona stara Uzjava da koristimo svega oko 10% mozga? Dakle, pošto znamo da je funkcija nervnog sistema bazirana na komunikaciji neurona, lažemo se da koristimo 10%… bilo bi logično da pod hitno krenemo s povezivanjem delova koji nisu povezani, pa makar bili dosta udaljeni jedni od drugih.

Ovakva razmišljanja su imala smisla do pre 20 godina, jer su istraživanja bila limitirana. Za ispitivanje funkcija su uglavno bili potrebni pacijenti s nekakvim poremećajima. Ja sam pričao da ako hoćeš da razumeš kako radi nešto u mozgu, prvo vidi šta se desi kad se pokvari. Na svu tu limitiranost, ljudi vole da romatizuju stvari, pa se nekada prošire i zabludice.

Jedna od omiljenih primera kako se neko može zavarati je priča o specijalizaciji moždanih hemisfera na ,,leva logična, a desna magična” (figura 17). Cela priča je zapravo potekla nakon presecanja ,,snopa kablova” koji povezuju levu i desnu hemisferu, ali kod pacijenata s epilepsijom (uporedivo sa zdravim mozgom?) ili pak s jednom metodom gde se vidi koje funkcije ispitanik izgubi kada se jedna hemisfera parališe nekim supstancama; pa obrnuto za drugu (indirektno? i koliko je ispitanik svestan?). Tu su se rodile dosta maštovite ideje, ali kod naučnika i dosta mesta za kritike.

Figura 17. Oglas na jednoj školici za decu u Nišu. Sviđa mi se što je desna dizajnirana kosmičkom tematikom. Da li si ti levo ili desno-hemisfersno dominantna osoba? xexe

Jedino što na kraju znamo vezano za ovu lateralizaciju je da je tačno da
se veliki broj centara za jezik kod većine ljudi nalazi na levoj
strani, a tako i tzv. ,,interpretator”. Može da se kaže i da se leva više specijalizuje za ,,visoke rezolucije” a desna za ,,manje”. Ostalo… nijanse. Na osnovu
dosadašnjeg shvatamo i zašto je tako. A i kad pogledam figuru 12 (atlas od 10 funkcionalnih mapa), deluje mi da mozak voli obe strane podjednako <3.

Dobra stvar je ipak što se krenulo ka imenovanju (modul-izovanju?) i namera da se obuhvate sve kognitivne sposobnosti. Mislim da je ipak dosta limitirajuće da se sve one traže u anatomiji (,,desna je za kreativnost, opažanje i pokret!”) jer smo tako skloni i da pogrešno shvatimo sam modul i submodule te inteligencije.

Horizonti inteligencije

Ako mi dozvoljavate, dame i gospodo, ja bih figure 14 i 15 iskoristio kao glavne principe za razumevanje i razvijanje naših inteligencija. Takođe bih da svaku inteligenciju svojevoljno podelimo na module koje bismo definisali i imenovali i ne nužno, ali često, asocirali s funcionalnom, ređe anatomskom, povezanošću. 

Razlog za ovo poslednje je upravo zbog nedostatka istraživanja…ili bolje rečeno, da se ostavi prostora za buduća istraživanja, kojih će definitivno biti.

Na kraju postavljamo pitanje: koji su nam to moduli inteligencije najbitniji i koja bi strategija unapređivanja bila?

Odavno sam od Tonija Buzana prisvojio njegovu podelu na 10 inteligencija i instant mi se zasvidela. Namera mi je i bila da ih iskopiram ovde, ali uz dosadašnje znanje i svega pomenutog, morao sam da nekom svojom meta-analizom promenim neke i uvedem nove, formirajući moj sistem modula inteligencije:

Kinestetska je inteligencija kretanja. Nema koji veći deo mozga ne učestvuje u pokretima tela, što ima smisla jer kao životinje su napravljeni da se krećemo. Prema tome, ovde ubrajam mobilnost sa svim pokretima koje možemo uraditi (iz fitnesa i sporta, sviranja i pisanja…), planiranje pokreta, svesnost držanja tela, mišića i zglobova, a i takođe, mirror neurone koje percipiraju tuđe pokrete i daju priliku da učimo dodatne. Neurotransmiter motivacije dopamin je ujedno i neurotransmiter kretanja, pa eto…

Ruminirajuća nas okupira kada ništa ne radimo. O čemu razmišljamo kada se ne trudimo da razmišljamo. Da li sanjarimo, maštamo, razmišljamo o događajima iz prošlosti, u budućnosti, o drugim ljudima, o sebi i svojim potrebama, itd. U ovu inteligenciju stavljam i inicijatora spontanosti ponašanja, tj. onog što značajno utiče na inicijaciju i usmeravanje ponašanja za koje treba malo više truda i motivacije.

Resursna optimizuje korišćenje i kontrolu mentalnih resursa. Tu mislim na onu najvišu kontrolu ponašanja i kontrolu pažnje. Zovem je i intel. isturenosti, jer odlučuje kada je neki stimulus bitan da odvrati pažnju, a pri tome nam i daje sposobnost da ga ignorišemo. S njom bismo se trebali dogovarati da li nam treba nešto slatko, kafa ili dremka.

Ekološka nas upravlja u interagovanju sa živim i neživim svetom oko nas (def. ekologije). Pominjem je ovako rano jer ovde ubrajam i socijalnu inteligenciju koja je nama ljudima itekako bitna. Evoluirali smo da budemo socijalna bića i zavisimo jedno od drugih. Najpreči savet roditeljima koji hoće da im dece budu ,,mijelinizovana” je da ih već do 4. godine nauče kako da se druže s drugom decom. Takođe, ovde mislim i na interakciju sa životinjama; npr. da li možeš da pripitomiš životinju ili bar da je ,,razumeš”. Za neživi svet preporučujem poznavanje fizike.

Jezička se bavi jezicima. Sve što ima veze s jezikom (slušanje, pričanje, čitanje, pisanje, poezija, proza, mediji) ima veze s ovo inteligencijom. Iz iskustva mogu reći da srpski (maternji), engleski i nemački zadovoljavaju potrebe stimulacije za napredak.

Somatosenzorna se bavi percepcijom osećaja iz celog tela. Tu su receptori za dodir, toplotu, pritisak, vibriranje, istezanje kože, bola…

Analitička nam daje mogućnost da se bavimo abstrakcijom. Da izvlačimo zaključke i pravila, da sumiramo, da upoređujemo, računamo, ređamo, da se bavimo naukom (na papiru i u razgovoru)…

Kreativna daje stvaralačke mogućnosti. Zavisi gde i šta pravimo, ali ako je u 3D prostoru, onda na treba prostorno sagledavanje, dizajniranje, planiranje, mentalno žongliranje objektima, sklapanje po instrukcijama (nameštaj), raspolaganje bojama i materijalom, eksperimentisanje, itd. Ovde ubrajam i povezivanje nepovezivog, ,,izbavljivanje iz bule”, inovacije… Očekivano, osnova ovoga je razviti znatiželjnost.

Vizualna raspolaže svemu što ima veze s vidom. Tu ubrajam najpre sam vid, onda mentalne slike, boje, oblike, objekte, lica, filmove, zamišljanje, prostor i prostorni odnosti unutar prostora, mentalna projekcija…

Auditorna je slična kao i vizualna, samo malo manje opširno: percepcija visine, jačine, dubine, frekfencije zvuka, eho lokacija, ali i za slušanje razgovora, muzike, zvuka okoline.

Kulinarska daje ukus i miris hrani i stara se o osećaju gladi i sitosti. Čulo mirisaje jedno od najstarijih čula (čulo ukusa) i za njega može da se kaže da ima svoj mali mozgić jer obrada stimulusa kreće već u mirisnim kvržicama. Samo svesno obedovanje i bez prejedanja.

Unapređivanje

Prvo me zapratiš na instagramu? @nagija_mauke ✊😏

Iako većina modula inteligencije deluju na prvi pogled izolovano, pozvao bih se opet na figuru 14. Dakle svaki modul inteligencije ima određeno središte/osovinu (,,motiv”) funkcija, tj. čvorova, na koje se nadovezuju funkcije koje su manje bitnije za taj modul (prati se hijararhija). Na kraju, svi moduli mogu međusobno da dele funkcije (čvorove), kao i da menjaju svoju struktuju – dakle, promena inteligencije.

Za mene, unapređivanje inteligencije bi najpre značilo razvijanje onih funkcija unutar onih modula za koje mislim da su mi najpotrebnije, ne zapostavljajući one koje mi trebaju ali unapređivanjem njih ne bih mnogo dobio i na kraju nikako ne dozvoliti neki od modula bude načisto zapostavljen. To šta mi je potrebno, a šta ne, zavisi naravno od životne situacije. Vredi napomenuti i da je dosta funkcija povezano indirektno, preko nekoh posrednih.

Vredno je napomenuti da postoje neke funkcije koje nisu uočljivo direktno povezane, a postoje i one funkcije za koje ne znam pa svesno ne mogu raditi na njima… šta da se radi.

Pitam se onda, da li bih možda mogao dobiti nove funkcije spontano radeći sa već postojećim? Definitivno. To je ono kao kada smo opsednuti nečim i posvetimo se tom temom nekoliko dana pa krenemo da vidimo te paterne svuda oko sebe.

Vremenska skala i trud za unapređivanje. Treba se svesno fokusirati na svaki od modula ali ne u istim intezitetima i u periodima koji su ravnomerno razdeljeni. Svaka inteligencija ima svoju dimenzionalnost pa se ne mogu tako lako porediti i dati jasni recepti. To je i dobra stvar jer daje neograničenu teritoriju spremnu za otkrivanje. Ali treba neki balans, gde je moguće da se s vremena na vreme bude opsednuto određenim modulom i onda dozvoliti da se promene akumuliraju. Kao neka teretana za mozak.

Zaključak

Suštinu inteligencije vidimo na nivou mreža, funkcija i modula, a ne na nivou pojedinačnih neurotransmitera, sinapsi i neurona. Nije bitan broj neurona, niti broj sinapsi, već koliko pametno su prevezani u mreže da obavljaju funkciju.

Ponovio bih moju definiciju još jednom: ,,Inteligencija je odraz dinamične aktivnosti anatomije mozga kroz vreme, uz neuroplastičnost, u skladu sa zahtevima spoljašnje i unutrašnje sredine.”

Inteligencija se može menjati u zavisnosti od korisnika. Inteligentno jednom je možda glupo drugom. S tim u vezi, mislim da bi moduli inteligencije trebali da rade neometano pri čemu je nemoguće da budu izolovani jedno od drugih, samo eto mogu da dobiju malo više resursa u određenom trenutku. Što opet zavisi od korisnika.

Ipak, dobro je imati u vidi koje su glavne funkcije tj. moduli inteligencije, svih ljudi generalizovano kao smernice za lični razvoj. Možda nije toliko bitno da se bude najbolji ili najbolja u jednom od modula, ali bi bilo pametno da se neki od modula ne zapostavlja.

Osoba koja je inteligentna neće žrtvovati jedan modul u nadi da će ostali biti unapređeni. Zbog toga što nikako ne može znati na koji način, direktni ili indirektni, funkcije tog modula pomažu ostalim modulima.

Ako si roditelj, š’čuo/š’čula? xe xe

Što bi rekli amero/englezi:

~ >> Koristi ga ili izgubi

Pratiš li me na instagramu? @nagija_mauke

Teme za razmišljanje:

• Jedan moj profesor je rekao da je depresija nemogućnost mozga da održi svoju konstantnu  funkcionalnu koherentnost, pa se pitam u kojoj vezi je inteligencija s mentalnim bolestima i u kojoj meri razvijanjem adekvatnih modula inteligencije i uspostavljanjem nove funkcionalnosti, možemo smanjiti nastale mentalne poteškoće mentalnih bolesti