Pretpostavke, tvrdnje, verovanja i znanje

Verovanja i znanje imaju za osnovni gradivni blok deklarativne izjave, poznate i kao tvrdnje ili predlozi (propozicija). Deklarativna izjava je jedna od 4 vrste izjava koje takođe uključuju uzvike, pitanja i naredbe. Deklarativne izjave se razlikuju od ostalih po tome što imaju istinitost. One se mogu okarakterisati kao istinite ili lažne, ili verovatno istinite ili verovatno lažne..

Izjava „Jabuke se u samoposluzi prodaju za 0.5€/kg“ je deklarativna. Iznosi tvrdnju o stanju stvari na lokalnom tržištu. Može biti istinita ili pogrešna.

Nasuprot tome, uzvični iskaz „Sto mu gromova, kakav dogovor!“, komanda „Idi kupi mi kilo“ ili pitanje „Šta je jabuka?“ ne može se nazvati istinitim ili lažnim. Naš cilj je da utvrdimo koja od ovih deklarativnih izjava opravdava naše uverenje.

Šta znači reći: „Verujem u X.“?

Verovanja i znanje

Ako verujem tvrdnji da su jabuke na sniženju za 0.5€/kg, znači da očekujem da ću moći da kupim 1kg jabuka za .5€ u toj prodavnicu. Međutim, naredba da se kupi jabuka ili uzjava da sam srećan/a zbog prilike ne postavljaju takva očekivanja.

Šta sve ovo znači za nas? Da bi se bilo koja izjava čak i smatrala kandidatom za verovanje, ona mora „potvrditi neko stanje stvari koje se može očekivati“. Za takve izjave se kaže da imaju kognitivni sadržaj i prenose nešto što se može znati. „Ako izjava ne sadrži ništa što bi se znalo, onda nema u šta da se veruje“.

Iako svi deklarativni iskazi verovatno imaju kognitivni sadržaj, zapravo nemaju svi. Ovo nije problem ako je nedostatak kognitivnog sadržaja očigledan, na primer, deklaracija „Kvadratni koren iz srede je neparan broj“. Ova izjava smrdi na besmislicu.

Postoje i drugi deklarativni iskazi, čiji nedostatak kognitivnog sadržaja nije toliko očigledan. Ovo može biti problem, jer nas takve izjave mogu prevariti da pomislimo da je izrečena tvrdnja koja postavlja očekivanje, a zapravo nijedna tvrdnja nije izneta. Ove pseudo-deklarativne izjave su u suštini besmislene tvrdnje ili prazni predlozi.

Iako besmislene tvrdnje nisu validni kandidati za verovanje, to ne sprečava mnoge ljude da veruju u njih. Nejasna predviđanja u dnevnoj astrološkoj kolumni ili maglovita obećanja koja su dali promoteri lažnih zdravstvenih lekova su primeri besmislenih tvrdnji. Oni koji veruju u ove prazne tvrdnje jednostavno ne shvataju da ono što im je rečeno nema kognitivni sadržaj.

Način da se utvrdi da li izjava ima kognitivni sadržaj i da li je validan kandidat za verovanje je test uočljive razlike koji je opisao Hol: „Izjave s kognitivnim sadržajem čine tvrdnje koje su ili istinite ili netačne; i da li su istinite ili netačne čini razlika koja se može uočiti. Zato ove izjave nude nešto u šta treba verovati i zašto nema smisla pokušavati da verujete u izjavu koja ne nudi takvu ponudu”.

Drugim rečima, izjava koja prolazi test uočljive razlike postavlja takvo očekivanje da je stanje stvari, ako je izjava tačna, prepoznatljivo drugačije od stanja stvari, ako je izjava netačna.

Predviđanje

Kriterijum uočljive razlike može se primeniti na izjave za koje se smatra da su predviđanja. Predviđanje je tvrdnja da se zna nešto o budućnosti. Ako predviđanje ima kognitivni sadržaj, u ishodu će se jasno uočiti da li je predviđanje bilo tačno ili ne.

Istinita ili lažna tvrdnja da se jabuke prodaju za .5€/kg će napraviti vidljivu razliku kada dođem na pijacu. Upravo ta uočljiva razlika omogućava da se tvrdnja testira. Testiranje tvrdnje na osnovu uočljive razlike je centralno za naučni metod.

Hol, u svojoj knjizi Practically Profound, objašnjava zašto smatra da je frojdovska psihoanaliza besmislena kada se ispituje u svetlu testa uočljivih razlika.

Određene frojdovske tvrdnje o ljudskom seksualnom razvoju kompatibilne su sa svim mogućim stanjima stvari. Ne postoji način da se potvrdi ili opovrgne ‘zavidnost penisa’ ili ‘kompleks kastracije’ jer ne postoji razlika između dokaza koji potvrđuju i dokaza koji poriču ova tumačenja ponašanja. Potpuno suprotna ponašanja su podjednako predvidljiva, u zavisnosti od toga da li je navodni psihoseksualni stres otvoren ili potisnut. 

Zahtev „kognitivnog sadržaja” isključuje sve izjave koje su toliko labave, loše oblikovane ili opsesivno držane (npr. teorije zavere) da ne postoji prepoznatljiva razlika između onoga što bi bilo da je tako i šta bi bilo da nije tako. Na sličan način, teorija inteligentnog dizajna ne nosi nikakav kognitivni teret u smislu da bez obzira na to koji oblik života se posmatra, ona je u skladu sa idejom da manifestuje osnovni oblik koji je odredio neki inteligentni dizajner.

Šta je onda znanje?

Znanje se može definisati kao opravdano istinsko verovanje.

Dakle, da bi se deklarativni iskaz kvalifikovao kao znanje, ne samo da mora biti kandidat za verovanje, jer ima kognitivni sadržaj, već mora da ispunjava i dva druga uslova. Prvo, mora biti tačno (ili verovatno tačno). Drugo, u izjavi se mora verovati sa opravdanjem. Verovanje je opravdano kada se zasniva na čvrstim zaključcima iz čvrstih dokaza.

Praistorijski ljudi su imali lažno verovanje da se Sunce kreće preko neba zato što sunce kruži oko Zemlje. Jasno je da oni nisu posedovali znanje, ali pretpostavimo da je postojala praistorijska osoba koja je ispravno verovala da se sunce kretalo po nebu zbog Zemljine rotacije. Iako je ovo verovanje bilo istinito, ova osoba se ne može opisati kao osoba koja poseduje znanje. Iako su verovali u ono što su astronomi na kraju dokazali da je istina, još nije bilo dokaza koji bi opravdali to verovanje.

Bez opravdanja, pravo verovanje ne dostiže status znanja.

Iz ovoga sledi da pogrešna verovanja ili lažno znanje ne ispunjavaju jedan ili više neophodnih uslova znanja. Prema tome, pogrešno uverenje može nastati ili zato što se tiče besmislene tvrdnje ili zato što se odnosi na tvrdnju koja, iako je smislena, nije opravdana validnim zaključcima iz čvrstih dokaza.

Ipak, čak i kada smo sve uradili kako treba, još uvek možemo završiti sa usvajanjem pogrešnih uverenja. Bez obzira da li smo izvodili najbolje moguće zaključke iz čvrstih dokaza,.

Drugim rečima, možemo imati opravdanje da verujemo u pogrešno i da iskreno tvrdimo da nešto znamo. Naravno, ukoliko se čini da je istinito prema logički zdravim zaključcima, proisteklih iz dostupnih dokaza.

„Imamo pravo da kažemo „ja znam [nešto]“ kada je cilj te tvrdnje podržan bez očekivane sumnje u mreži dobro proverenih dokaza. Ali to nije dovoljno da garantuje da znamo.”

Neistine su neizbežna životna činjenica kada pokušavamo da saznamo stvari o svetu na osnovu uočenih dokaza. Dakle, znanje zasnovano na naučnom metodu je inherentno nesigurno i privremeno, iako manje neizvesno od znanja stečenog manje formalnim metodama.

Međutim, vremenom se naučna saznanja poboljšavaju, jer dolazi do opisivanje stvarnosti na progresivno precizniji način.

Kontinuiran napredak je u toku…