Prepoznavanje i dijagnoza depresije

Prva depresivna epizoda se može pojaviti u bilo kom trenutku u životu, od ranog detinjstva do starosti, ali u proseku je tipična za rano odraslo doba. Uobičajeno je da neki psihološki i somatski simptomi prethode bolesti mesecima pre nego što se uopšte posumnja na bolest. Depresija može postaviti svoje temelje kroz anksioznost, fobije, napade panike ili blaže simptome depresije. Osim toga, somatski simptomi mogu da preovladavaju i prikrivaju pravi problem, sve dok glavni simptomi depresije ne postanu uočljiviji (NICE, 2010; Kisely et.al. 1995).

Čak i ako se simptomi primete, postoji izvesno oklevanje i stigma oko traženja pomoći za bilo kakve probleme mentalnog zdravlja. Izbegavanje da se konsultuje s doktorom o simptomima depresije, pacijentu uglavnom potiče od mišljenja da mu niko ne može pomooći (28%) i da treba da se nosi sam/a (28%). Neki pacijenti pak smatraju da je nepotrebno obratiti se lekaru (17%), ili da će proći bez lečenja (15%), a neki se osećaju previše postiđeno (13%) ili se plaše posledica lečenja ili hospitalizacije (10%) (Meltzer i dr. al. 2000). Ovo je bila statistika za Veliku Britaniju, a za kod nas, ili uopšte Balkan, ne bih znao reći, ali znam da se ne bih kladio da je bolja situacija.

Dijagnoza depresije

Kada se pacijent reši da mu je potrebna dodatna pomoć, lekar opšte prakse ima za cilj da napravi odgovarajuću procenu. Odgovarajuća procena simptoma je od posebnog prioriteta kada mentalna bolest ima visoku tendenciju povraćaja, ima jak lični i društveni teret, pa čak može dovesti i do samopovređivanja. Iako se čini ključnim, mnogi simptomi depresije, ili čak epizode, ne bivaju prepoznati ili čak bivaju pogrešno protumačeni (NICE, 2010). Ovaj problem uglavnom proizilazi iz složenosti i raznovrsnosti simptoma ove bolesti, a možda je podjednako važan i razlog komunikacije između lekara opšte prakse i pacijenta (Goldberg et.al., 1993).

Takođe važno pitanje koje se nameće je odlučivanje o kriterijumu koji razlikuje simptome depresije od „normalnih“, ili čak od drugih bolesti. Ipak, lekar opšte prakse ima nekoliko načina da pristupi ovom izazovu. Najpre da izvrši procenu, uzimajući u obzir obrazac, težinu i trajanje simptoma, pa zatim odluči o sledećem koraku (NICE, 2010).

Priručnici koji se obično koriste su ICD-10 klasifikacija mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja (ICD-10) i Dijagnostički i statistički priručnik mentalnih poremećaja (DSM-IV-TR) od Američkog udruženja psihijatara (APA, 2000c). Štaviše, tradicionalne skale ocenjivanja depresije su dobra pomoć pri proceni simptoma, ozbiljnosti rizika i odlučivanju o tome koji simptomi bi trebalo da budu prioritetni i koje tretman, prema tome, treba razmotriti (NICE, 2010). Više o tome u članku o ,,Procena ozbiljnosti depresije”.

<< Klinička depresija 🧠 Sadržaj 🧠 Procena ozbiljnosti depresije >>

Reference

– APA (2000c) Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (4th edn Text Revision) (DSM–IV-TR). Washington, DC: APA.

– Goldberg, D. P., Jenkins, L., Millar, T., et al. (1993) The ability of trainee general practitioners to identify psychological distress among their patients. Psychological Medicine, 23, 185–193.

– Kisely, S., Gater, R. & Goldberg, D. P. (1995) Results from the Manchester Centre. In Mental Illness in General Health Care: An International Study (eds T. B. Üstün & N. Sartorius), pp. 175–191. Chichester: Wiley.

– Meltzer, H., Bebbington, P., Brugha, T., et al. (2000) The reluctance to seek treatment for neurotic disorders. Journal of Mental Health, 9, 319–327.

– NICE, National Collaborating Centre for Mental Health (UK) (2010). Depression: The Treatment and Management of Depression in Adults (Updated Edition). Leicester (UK): British Psychological Society. PMID: 22132433.