Abstraktno znanje

Efekat konkretnosti

– U tekstu Semantička memorija >> smo se prvenstveno fokusirali na fizička svojstva konkretnih objekata. Jasno je da kompletna teorija semantičkog pamćenja takođe mora da pruži objašnjenje o tome kako predstavljamo apstraktne koncepte (npr. mir, sreća, uspeh), kao i apstraktne karakteristike konkretnih objekata (npr. „koji se koristi da se kaže vreme“ je svojstvo sata). Prema „efektu konkretnosti“, konkretne reči bi trebalo da se obrađuju lakše od apstraktnih reči jer njihove reprezentacije uključuju senzorne informacije, koje nedostaju apstraktnim rečima.

U bibliji anđeli su drugačije predstavljeni.

Međutim, bilo je izveštaja o pacijentima sa semantičkom demencijom koji imaju više poteškoća s konkretnim nego apstraktnim rečima, što sugeriše da razlika između ovih tipova reči mora biti više od količine informacija.

Jedan od dokaza za kvalitativne razlike između reprezentacija konkretnih i apstraktnih reči dolaze iz rada Crutch-a i Warrington-a (2005). Primer jedne pacijentkinje AZ, s levim temporalnim, parijetalnim i zadnjim frontalnim oštećenjem. Ona je za konkretne reči imala više smetnji kod reči koje su blisko povezane po značenju (npr. sinonimi) nego za „povezane“ reči (tj. reči koje dele minimalno značenje, ali često se javljaju u sličnim kontekstima). Za abstraktne reči je ometanje je bilo suprotno.

Abstraktivne reči

Studije neuroimadžinga koje su upoređivale apstraktne i konkretne reči identifikovale su nedosledan niz regiona koji imaju veze sa apstraktnim konceptima levi gornji temporalni režanj (Wise et al, 2000), levi posteriorni srednji temporalni režanj (Grossman et al, 2002), ili desni prednji temporalni pol.

Ove nedoslednosti mogu biti posledica različitih pristupa testiranja koji se koriste u ovim studijama ili razlika u načinu na koji je „apstraktno“ postavljeno. Operativna definicija apstraktnog može biti posebno važna jer se veoma razlikuje u različitim studijama – od reči bez senzomotornih asocijacija preko reči koje nisu slikovite (tj. teško se vizualizuju) do reči emocija (npr. ljubav). Pretpostavljamo da ove razlike verovatno imaju posebno značajan uticaj na to gde se primećuje aktivacija mozga.

Koristeći apstraktne stimuluse koji imaju minimalne senzomotorne asocijacije, Noppeney i Price (2004) su posmatrali fMRI aktivaciju, dok su subjekti rasuđivali o rečima (imenice, glagole i prideve) koje se odnose na vizuelne, slušne, „alatne“ i apstraktne koncepte. U odnosu na druge,

apstraktne reči su aktivirale klasične jezične regije: levi inferiorni frontalni režanj, levi srednji temporalni režanj, levu superiornu temporalnu brazdu i levi prednji temporalni pol.

Pošto se radi o klasičnim „jezičkim“ oblastima, autori sugerišu da su aktivacije posledica toga što se reprezentacije apstraktnih reči više oslanjaju na kontekstualne informacije koje pruža jezik.

Takođe, Rodriguez i kolege (2011) su potvrdili aktivaciju u istim regionima za apstraktne glagole i još dodali da:

Abstraktni glagoli aktiviraju veći broj regiona nego konkretni glagoli.

Sve je navelo na hipotezu da su ove abstraktne mreže šire rasprostranjene, zbog različitih konteksta u kojima se abstrakte reči mogu naći (Hoffman et al, 2011). Kao i apstraktne reči, apstraktne karakteristike (npr. „koristi se da se kaže vreme“) nemaju direktne senzomotorne korelacije.

Naša sposobnost da zamislimo apstraktne koncepte i karakteristike – to jest, znanje koje se ne može direktno percipirati iz bilo kog individualnog senzornog modaliteta – pokazuje da semantičko znanje mora biti više od jednostavnog senzomotornog odjeka.

Abstraktno znanje

Kako bi apstraktni koncepti ili karakteristike mogli biti predstavljeni u distribuiranoj arhitekturi koju smo pretpostavili?

Rodžer i kolege su artikulisali model semantičke memorije koji uključuje jedinice koje integrišu informacije u svim domenima atributa (uključujući verbalne opise i imena objekata). Kao posledica toga, „apstraktne semantičke reprezentacije se pojavljuju kao proizvod mehanizama statističkog učenja u regionu korteksa koji je pogodan za izvođenje unakrsnih modalnih mapiranja zahvaljujući svojim brojnim međuvezama sa različitim perceptivno-motoričkim oblastima“ (Rogers et al., 2004).

Proces apstrahovanja od reprezentacija specifičnih za modalitet može se postepeno odvijati u nizu kortikalnih regiona (možda konvergirajući na temporalnom polu). Kao rezultat toga, gradijent apstrakcije se može pojaviti u predstavama u čitavom datom regionu korteksa (npr., ventralni ekstrastrijatni vizuelni put), a prednji pomak može odražavati aktivaciju apstraktnije reprezentacije (Kosslin & Thompson, 2000). Drugim rečima, konceptualni prostor sličnosti u više prednjih regiona može malo da se udalji od prostora sličnosti u okruženju, krećući se u pravcu apstraktnih odnosa.

„Interakcija između sadržaja koji nosi perceptualne reprezentacije i verbalnih oznaka proizvodi prostor sličnosti koji nije obuhvaćen nijednim domenom pojedinačnih atributa, već odražava apstraktnu sličnost (Caramazza, Hillis, Rapp, & Romani, 1990; Chatterjee, 2010; Damasio, 1989; Plaut, 2002; Tiler, Moss, Durrant-Peatfield, & Levi, 2000).

Abstrakcija i semantika

Za ovaj pasus je dobro vratiti se na: Semantička memorija >>

Na osnovu obilnih međusobnih veza između temporalnog pola i različitih senzomotornih oblasti i činjenice da je degeneracija temporalnog pola povezana sa semantičkom demencijom, Rogers i kolege (2004) sugerišu da ovaj region može podržati apstraktno znanje i generalizaciju.

Semantička demencija je posebno imala veliki uticaj na ideje o ulozi prednjih temporalnih režnja u semantičkom pamćenju. Kod ovog poremećaja, relativno fokalna (lokalizovana) degeneracija u prednjim temporalnim režnjevima prati nedostatak semantičke memorije (npr. problemi u imenovanju, prepoznavanju i klasifikovanju objekata, bez obzira na kategoriju), dok su druge kognitivne funkcije relativno pošteđene (Hodges & Patterson, 2007).

Kombinacija anatomskih i kognitivnih oštećenja kod semantičke demencije stoga daje verodostojnost ideji da su prednji temporalni režnjevi važni za podršku semantičkom pamćenju, abstraktivnom znanju i sposobnosti generalizacije.

Na kraju, se ostavlja otvoreno pitanje da li regioni izvan prednjeg temporalnog režnja služe sličnim funkcijama „konvergiranja“.

Reference

– Caramazza, A., Hillis, A. E., Rapp, B. C., & Romani, C. (1990). The multiple semantics hypothesis: Multiple confusions? Cognitive Neuropsychology, 7, 161–189

– Chatterjee, A. (2010). Disembodying cognition. Language and Cognition. 2-1, 79–116

– Crutch, S. J., & Warrington, E. K. (2005). Abstract and concrete concepts have structurally different representational frameworks. Brain, 128, 615–627.

– Grossman, M., Koenig, P., DeVita, C., Glosser, G., Alsop, D., Detre, J., & Gee, J. (2002). The neural basis for category-specific knowledge: An fMRI study. NeuroImage, 15, 936–948.

– Hodges, J. R., & Patterson, K. (2007). Semantic dementia: a unique clinicopathological syndrome. The Lancet Neurology, 6, 1004–1014.

– Hoffman, P., Rogers, T. T., & Lambon Ralph, M. A. (2011). Semantic diversity accounts for the “missing” word frequency effect in stroke aphasia: Insights using a novel method to quantify contextual variability in meaning. Journal of Cognitive Neuroscience, 23, 2432–2446.

– Kosslyn, S. M., & Thompson, W. L. (2000). Shared mechanisms in visual imagery and visual perception: Insights from cognitive neuroscience. In M. S. Gazzaniga (Ed.), The new cognitive neurosciences (2nd ed., pp. 975–985). Cambridge, MA: MIT Press.

– Noppeney, U., & Price, C. J. (2004). Retrieval of abstract semantics. NeuroImage, 22, 164–170.

– Rogers, T. T., Lambon Ralph, M. A., Garrard, P., Bozeat, S., McClelland, J. L., Hodges, J. R., & Patterson, K. (2004). The structure and deterioration of semantic memory: A neuropsychological and computational investigation. Psychological Review, 111, 205–235.

– Rodriguez-Ferreiro, J., Gennari, S. P., Davies, R., & Cuetos, F. (2011). Neural correlates of abstract verb processing, Journal of Cognitive Neuroscience, 23, 106–118.

– Wise, R. J. S., Howard, D., Mummery, C. J., Fletcher, P., Leff, A., Buchel, C., & Scott, S. K.(2000). Noun imageability and the temporal lobes. Neuropsychologia, 38, 985–994.