Socijalna anksioznost (SA), poznata i kao socijalna fobija, je stanje mentalnog zdravlja koje karakteriše intenzivan strah od društvenih situacija. Ljudi sa socijalnom anksioznošću se plaše se da će biti osuđeni, osramoćeni ili poniženi u društvenim okruženjima. Takođe, često će projektovati ,,šta će drugi misliti o njima”. Pogotovu ako imaju tendenciju da preuveličavaju i budu samosvesni svojih mana, koje mogu biti i nestvarne. Na osnovu njih se osećaju nesigurno u sebe.
Ovaj strah često dovodi do izbegavanja društvenih situacija ili njihovog podnošenja sa značajnim stresom.
Uobičajeni pokretači socijalne anksioznosti uključuju javne govore ili držanje prezentacija pred grupom ljudi. Izbegavaju upoznavanje novih ljudi, učešće u grupnim aktivnostima, jelo ili piće pred drugima, korišćenje javnih toaleta ili čak telefoniranje. Anksioznost koja se doživljava u ovim situacijama može biti onespozobljavajuća i ometati svakodnevno funkcionisanje, odnose i ukupan kvalitet života. Sve je ovo još upečatljivije prema nepoznatim ljudima.
Tačni uzroci socijalne anksioznosti nisu u potpunosti shvaćeni, ali se veruje da kombinacija genetskih, psiholoških i uticaja sredine doprinosi njegovom razvoju. Traumatska iskustva, negativna uverenja u sebe i povećana osetljivost na društvene znakove su neki od potencijalnih faktora.
Intrageneracijslo nasleđivanje socijalnog straha
Hajde da odradimo jedan teoretski eksperiment s miševima koje ćemo naučiti da se plaše interakcije s drugim miševima.
Eksperiment: dva miša se stave u ograničen prostor, pri čemu je jedan u malom kavezu a drugi slobodan da istražuje sredinu. Miševi su društvene životinje, pa će slobodni miš težiti da se približi zarobljenom mišu. Možemo i romantizovati i kao: ,,pokušati da ga oslobodi”. Međutim, svaki put kada dođu u kontakt s drugim miševima, dobije po jedan do tri (za hrabre) <0.5s blagi šok na podlozi u kavezu za posmatranje. To je dovoljno da nauči da će se ,,opeći” ako interaguje s drugim miševima. Kao rezultat, čak do druge generacije (unuci) se pokazalo da se ova socijalna anksioznost prenosi na muške potomke. To je uglavnom takozvana epigenetika.
Socijalna anksioznost i tretmani
Lečenje socijalne anksioznosti je slično kao i kod Generalizovani anksiozni poremećaj. Obično se uključuje kombinaciju psihoterapije i anksioliticima. Kognitivno-bihejvioralna terapija (CBT) se obično koristi da pomogne pojedincima da identifikuju šta izaziva negativne misli i uverenja, razviju strategije suočavanja, postepeno se suočavajući s društvenim situacijama, smanjuju emotivne reakcije (tzv. terapiju postepene izloženosti). Lekovi kao što su, između ostalog, selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina (SSRI) ili benzodiazepini mogu se prepisati za ublažavanje simptoma u određenim slučajevima.
Podrška voljenih, prakse samopomoći, intrapersonalno razviće i prilagođavanja načina života kao što su redovna vežbanje, tehnike upravljanja stresom i zdrave navike spavanja, takođe mogu biti od pomoći u kontroli SA.
Svi imamo određene tendencije da budemo socijalno povučeni ponekada, ali ako veruješ da često imaš izražene situacije koje se mogu spasti u SA, dobro je konsultovati se sa stručnjakom za mentalno zdravlje za tačnu dijagnozu i odgovarajuće opcije lečenja.
Naravno, nikoga ne sprečava intrapersonalni napredak (ili tzv. intrapersonalna terapija, IT), čime bi smanjio ili smanjila svoje nesigurnosti i projektovanje.
Коментари
Постави коментар